Вести

Шест епизода ТВ серије “Краљевина Југославија у Другом светском рату“, приказано је 21. фебруара 2019. године у биоскопу Југословенске кинотеке у Косовској 11 у Београду. Истовремено, у часопису “Кинотека“, једином часопису у Србији специјализованом за филм, у фебруарском броју, нашој ТВ серији посвећене су три странице. Божидар Марјановић, уредник документарних страница “Кинотеке“, поред осталог пише: “Чак и у периоду слома комунистичке идеологије, непосредно пред распад СФРЈ, припадници нове српске елите (коју чине највећим делом `деца комунизма`) иако пропагирају либералне западне вредности, по питању четничког покрета остају на старим идеолошким матрицама. Један од првих који је настојао да и друга страна представи своје виђење ослободилачког и грађанског рата у Југославији био је Милослав Самарџић, тада уредник Погледа, листа студената Крагујевачког универзитета. Све је почело новембарским издањем 1989 године“.

Сем у “Кинотеци“, емитовање шест епизода серије најављено је и у “Вечерњим новостима“, у издању од 20. фебруара.
Пројекција је наишла на добар пријем код публике. Најчешћи коментари/питања били су: “Када ће ово ући у школске уџбенике?“

Получасовна пауза искоришћена је за пробу документарног филма “Генерал Дража Михаиловић“ у филмском формату (тзв. Ди-Си-Пи формат, који укључује сараунд звук 5.1), на филмском платну ширине 12 метара, са звуком на шест звучника. Проба је била успешна.

Такође, екипа “Погледа“ је овом приликом преузела делове документарног филма “Београд – престоница Краљевине Југославије“ из 1933, који је Кинотека недавно рестаурисала и дигитализовала. “Погледи“ су откупили права за приказивање делова овог филма у свом текућем пројекту, документарном филму “Заиста отписани“.

Надамо се да ће у истом биоскопу најесен бити приказани и “Генерал Дража Михаиловић“ и “Заиста отписани“, у Ди-Си-Пи формату.

Документарни филм “Генерал Дража Михаиловић“ у продукцији “Погледа“ из Крагујевца и копродукцији ОСЧ “Равна Гора“ из Чикага, добио је главну награду за сценарио, на међународном фестивалу документарног филма “Златна буклија“ у Великој Плани. Сценариста филма је Милослав Самарџић.

На фестивал је ове године било пријављено преко 300 филмова из Србије и околних земаља.
Председник жирија је Никола Лоренцин, познат нашој јавности поред осталог и по режији документарне ТВ серије “Равногорска читанка“.

Списак добитника објављен је на ФБ групи “Златна буклија“, а награде ће бити уручене 10. маја 2019. у Великој Плани.

На 15-том по реду фестивалу документарног филма “Златна буклија“ у Валикој Плани, прву награду “Златна буклија“ добио је Милослав Самарџић, за филм “Средњи век“. Овај филм је пријављен на фестивал као једна од епизода документарне ТВ серије “Приче из музеја“. Жири је оценио да филм “представља сложени и сликовит приказ збивања у свакодневном животу средњевековне Србије“.

Признања су уручена 2. октобра 2020, у биоскопу у Великој Плани, у коме је, за разлику од претходних година, било попуњено свако треће место (ради држања прописане дистанце, због коронавируса).

На фестивал је било пријављено 280 филмова, од којих је награђено 20, у различитим категоријама. Гран при „Златна буклија“ за најбољи страни филм добила је Биљана Марић из Бања Луке, за филм “Нема хероја без маске“. Овај филм, у продукцији Радио-телевизија Републике Српске, говори о епидемији коронавируса. Гран при за област етнологије добио је филм “Етос врањанске песме“ Радице Смиљковић, из РТС-а.

Највише награда добили су аутори РТС-а, Прве ТВ и Застава филма.

Председник жирија је Никола Лоренцин.

Прошле године, на истом фестивалу, Милослав Самарџић је добио награду за сценарио за документарни филм “Генерал Дража Михаиловић“.

ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ

Документарни филм „Заиста отписани“ Милослава Самарџића открива ко су били прави београдски илегалци током Другог светског рата.

Пре појаве телевизије и рокенрола популарна култура као облик јавне и масовне културе модерних друштава на англоамеричком културно-цивилизацијском простору још није у потпуности однела планетарну победу у борби за људске душе над другим облицима јавне културе. Али Други светски рат је демонстрирао моћ англоамеричког типа модерне јавне културе у пропагандне сврхе, што ће у послератном а нарочито хладноратовском периоду бити изузетно вешто искоришћено за успостављање и утврђивање англоамеричке глобалне хегемоније.

Популарна култура је одиграла значајну улогу у пропагандној хероизацији америчке и делом британске војске у овом рату, али и њихових савезника, од којих је један од најважнијих био генерал Дража Михаиловић и Југословенска војска у отаџбини на чијем се челу налазио. Није зато чудно да, попут два релативно скорашња филма посвећена Михаиловићу („Генерал Михаиловић – Херој и казна“, 2015, Небојше Пајкића и Илије Лабала и „Генерал Дража Михаиловић“, 2018, Милослава Самарџића) и документарни филм „Заиста отписани“ (2019) у режији Милослава Самарџића полази од популарних медијски посредованих представа у намери да осветли улогу Југословенске војске у отаџбини у Другом светском рату.

ИСТОРИЈСКА НЕАУТЕНТИЧНОСТ

Самарџић у овом документацу не полази од америчке, већ од масовне медијске културе југословенског социјализма, која је своју симболичку и вредносну легитимизацију великим делом тражила у такозваној народноослободилачкој борби, односно конструкцији улоге коју је у овом сукобу играо такозвани партизански, односно комунистички покрет отпора немачком окупатору и његовим сарадницима. Аутор овим филмом не настоји да демонстрира само историјску неаутентичност важних медијских пропагандних топоса послератног југословенског режима, који су имали претензију на коначну и неупитну истинитост, већ и да покаже да су се они неретко (аутор би можда рекао – по правилу) темељили на историјским фалсификатима.

Овим филмом су, наиме, представљени аутентични, историјски верификовани београдски илегални борци против немачких окупатора и (у овом филму се то нимало не забашурује) њихових окрутних сарадника, који, међутим, нису припадали комунистичком већ такозваном четничком покрету отпора. Овде се не ради само о тврдњи о већој снази овог другог покрета, већ и о југосоцијалистичком наративу као конструкцији заснованој на фикционализацији историјски постојећих ликова и догађаја, али са промењеним идеолошким идентитетом актера: акције припадника илегалног покрета Југословенске војске у отаџбини, наиме – па тако и у серији „Отписани“ – приписане су комунистичким илегалцима, по принципу неке врсте готово магијске крађе „слободарске“ харизме која се просто нудила кинематографској фикционализацији.
Самарџићев филм је прегледно структурисан, посвећен је излагању података, уз свест о полемичности и недовољној јавној афирмацији тих података и перспективе коју заступа. Филм се састоји из нараторског гласа, излагања сведока посебно за потребе филма, обимног фотографског и нешто мање филмског архивског материјала, од којих један део није познат широј јавности, као и оригиналне и коришћене музике.

САМАРЏИЋЕВА ЈАСНА ВИЗУРА

Аутор се труди да тон филма не буде острашћен и једнодимензионалан, али ни да симулира објективност: ауторова визура је јасна и незамућена компромисерством својственим људима запосленим у јавним и образовним институцијама или професионално посвећеним филмској (или уопште уметничкој) каријери са припадајућим опрезним односом према изворима (државног) новца. Самарџић делује као човек који се, свидело се то нама или не, изборио да слободно говори оно што мисли и осећа, што, кад се макар мало освестимо, схватимо да је код нас застрашујуће ретко. У односу на Самарџићев филм о Дражи Михаиловићу, „Заиста отписани“ садржи више наративних па тиме и емотивних потенцијала, мада не у мери да потисну тежњу за прегледним излагањем аргументације.

Међутим, оно што је најлепше у овом филму, као и у сваком уосталом, јесу људска лица његових јунака, чија конкретност, племенитост и лепота пропагандне конструкције руши јаче него било који аргумент, документ или податак. Тиме се он, више него било чим другим, супротставља готово социопатској неосетљивости према судбини сопственог народа многих острашћених противника макар и уравнотеженијег тумачења улоге Југословенске војске у отаџбини у Другом светском рату. Од страдања Срба у двадесетом веку гора је само равнодушност нас данашњих и затварање очију пред њиховим размерама и последицама, а најгори од свега је систем наследне моћи који се све до данас преноси и управља нашом друштвеном и политичком свешћу.

У прошлом веку смо остали на граници биолошког истребљења и, не мање важно, без истинске, друштвено одговорне елите, у које су неспорно спадали и неки од јунака овог филма. Али нада је што смо упркос свему још овде, нада видљива како у очима тих, привремено поражених, „заиста отписаних“ протагониста Самарџићевог филма, тако и у очима неких од данашњих, који можда чекају само добро срочен и убедљив позив да се ставе у службу једне мисије која знатно превазилази њихове мале, колонијалном свакодневницом опхрване животе. Очима у којима је више љубави него страха; а то је предуслов сваке храбрости и сваког великог дела.

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Од почетка, документарни филм схватио сам тако како се овај жанр и зове – као нешто што је засновано на документима. Наравно, овде је пре свега реч о филмским записима као документима. Зато сам уложио огроман напор да их набавим. Увек истичем помоћ Бранка Петровића, емигранта млађе генерације из Њујорка, који је у Националном архиву у Вашингтону пронашао све – или макар све што за сада знамо – што су снимили Американци у Србији 1944. године. То је око 20 минута филмова, на којима се види и генерал Дража Михаиловић. Уједно, то су једини филмови на којима је он снимљен као слободан човек и битно се разликују од оних из 1946. године, са процеса у Београду.

У Југословенској Кинотеци у Београду откупили смо све филмове на којима се виде четници, што је још око 20 минута. Све је снимљено у Бољевцу и околини, 1944. године. Када смо радили филм „Мисија Халијард“, Кинотека је ове филмове дигитализовала (ХД формат), па смо поново откупили један део.

У Архиву Словеније у Љубљани набавили смо снимке словеначких четника из 1943. године, у трајању од неколико минута.

У Националном архиву у Вашингтону Бранко Петровић је пронашао и филмове на којима се виде партизани, Немци и козаци, на тлу окупиране Краљевине Југославије, а у Архиву Југословенске Кинотеке делове неколико филмова на којима се види предратни Београд.

Укратко, у филмовима и серијама у продукцији „Погледа“, налази се практично све за сада познато што је снимљено током Другог светског рата у Србији (поред четника, снимљени су и недићевци и љотићевци, од стране Немаца), део филмске грађе из западних делова Краљевине Југославије, плус ексклузивни снимци предратног Београда.

Међутим, документарност овог филмског жанра разумео сам и као ослонац на нефилмска документа, то јест на класичну архивску грађу. Ово је био лакши део посла, јер сам преко 10.000 страница докумената раније набавио за потребе својих књига, у Војном архиву у Београду, Националном архиву у Вашингтону, Бундес архиву у Фрајбургу и другде. Посебно истичем немачка документа из Бундес архива, која у ранијем периоду – а ни дан данас – нису преузета за потребе Немачке архиве Војног архива у Београду, очигледно намерно. Јер, та документа описују офанзиву четника против Осовине у јесен 1943. према Сарајеву и према Јадранском мору. То је била највећа антиосовинска операција вођена у Европи ван Источног и Западног фронта, током Другог светског рата.

Било уз помоћ филмских, или класичних документа, верујем да наши филмови и серије дају свеобухватну слику догађаја на тлу окипиране Краљевине Југославије. У сваком случају, ово је оригинална, и, за сада, јединствена колекција.